Postoji ona posebna vrsta noći kada svetla svetlucaju više nego inače, kada ljudi izgledaju srećnije nego što jesu, kada sve deluje kao da moraš da učestvuješ u nekoj opštoj euforiji, jer ako ne slaviš – kao da ne postojiš. Nova godina je često baš takva noć. A istina je – mnogi od nas ne žele da slave. Mnogi samo žele da prežive.
Jer nije svaka godina bila nežna. Neke su bile lomljive. Neke su te oblikovale tako da više ne znaš ni koji deo u tebi je ostao tvoj. I kada dođe poslednji dan decembra, ne znaš šta bi sa svim tim osećanjima. Ljudi očekuju osmeh. Odbrojavanje. Nazdravljanje. A ti samo želiš da neko razume. Da neko bude tu – ne da ti priča, ne da te teši. Samo da ćuti pored tebe i svojim prisustvom kaže: „U redu je.“
I ako si nekada osetio to – znaj da nisi sam.
Kad nemaš plan – već samo pitanje: „Kako izdržati još malo?“
Mnogi ljudi ulaze u decembar sa idejom da „preguraju“. Nema vizije. Nema velikih odluka. Samo da se stigne do kraja. I to ne zbog lenjosti, već zato što si umoran. Jer si sve vreme bio jak. Jer si se pravio da si dobro. Jer nisi imao kome da pokažeš koliko te zapravo boli. I kada dođe Nova godina, umesto entuzijazma – dođe ti tišina.
I ta tišina zna da zaboli. Jer sve stane. I čuješ šta si potiskivao. I vidiš ono što si gurao pod tepih. I tada shvatiš da možda ne želiš „novi početak“. Možda samo želiš da se završi ono što te umaralo. Da prestaneš da nosiš teret koji nije tvoj. I to je dovoljan cilj. Ne moraš dalje. Ne moraš više.
Oproštaj bez spektakla – samo ti i tvoja tišina
U kulturi koja nas uči da moramo imati ciljeve, planove, liste želja, možda je najradikalniji čin odlučiti – neću ništa. Neću da obećavam. Neću da lažem sebe. Neću da kažem da će sve biti bolje – samo zato što je novi datum. Hoću samo da stanem. Da izdahnem. Da kažem sebi: „Preživeo si. To je dovoljno.“
I možda ćeš baš te noći zapaliti sveću. Ne zbog praznika, već zbog simbolike. Jednu malu svetlost u mraku – za sve one trenutke kad si bio sam, a ipak izdržao. Za sve one dane kad nisi imao snagu da ustaneš, ali si ipak ustao. Za sve one noći kada te niko nije pitao kako si – a ti si svejedno odgovarao svetu kao da jesi dobro.
Tu sveću ne gasiš. Gledaš je. I dopuštaš sebi da budeš slab.
I to je, možda, najdublji način da dočekaš novu godinu.
Ne tražiš vatromet – tražiš razumevanje
Neki ljudi vole buku. Vole euforiju. I to je lepo. Ali ako ti nisi taj – to je takođe u redu. Ne moraš da ideš negde. Ne moraš da kupiš haljinu. Ne moraš da praviš plan. Možda ti je dovoljno da budeš u sobi koja te ne guši. Uz osobu koja ne traži od tebe da se smeješ. Uz pesmu koja ne peva o sreći – već o istini.
Jer istina je da mnogi od nas nisu dobro. I ne moraju da budu. Nova godina ne mora da bude trenutak kad sve menjaš. Može biti trenutak kada se konačno ne praviš.
Kada konačno priznaš sebi – da si dovoljno dobar i bez ikakvog napretka.
I da si, baš takav kakav si, vredan toga da te Nova godina pronađe.
Ne kao nova verzija. Već kao ti.